"BJESOVI", LIVE KST, 26.VIII
Toranj i senka

Kao prst srebra, ili ne! - kao modro protegnuto krilo noćnog leptira koji širom razjapljenih čeljusti leti unatrag - Bjesovi su uspravili svoj toranj uz barutni prasak. Kiša nepokretno visi nad Beogradom, poslednja je avgustovska subota devedeset pete, teskoba je svačija furka u gradu na ivici vremena. Ili, klaustrofobija kao trijumf doba koje curi, masno, lepljivo. U jarku pored skončavaju nebesa. A u bašti KST-a grmi himna nečem lutajućem, odsutnom ispod svetlosti, goneći sebe u krug zaklinjanja na nemir.
Bjesovi besno pritiskaju papučicu za gas na vašem imaginarnom automobilu koji juri kroz bar šest stotina šezdeset i šest različitih vremena i više nego toliko na brzinu nažvrljanih svetova. Ovde, iza granica životarenja i ljubakanja, ekstaza je zarobljena u plemenitosti, nenačeta lepota rastače se u otrovu gnusobe. Nikakvo izvrgavanje ruglu; samo naglim trzajem obnaženi čisti oblici, podignuti na noge iz svoje davno nataložene snuždenosti. U dubokom obuzimanju van svakog izgovora, užareno ugljevlje glasova, gitara i bubnjeva uvodi vas pravo u besmrtni život suštine stvari, te stare mudre dame sa cvikerom debelim i mutnim kao talas olova. Izrešetani mrljama Ijudskosti, ovi krici u agoniji zgrušavaju se jednom oslo­bođeni, kao nevidljivi topli kipovi, dirižabli u obespokojenom vazduhu. Zato što sve, bez zadrške velikodušno, odaju iz sebe, avgustovski Bjesovi su noćas manje sablasni teatar kakav smo u januaru iskolačenih očiju usisavali sred pakla Doma omladine. Sada je to smlavljujući rock'n'roll, fuga bedara, bubnih opni i kose podignute na glavi. Lebdeće prikaze vodiča do visova ushićenja; bez sumnje je to. Ni zakoni, niti bezakonje. Ni naučnici,  još manje šarlatani. Samo plava vatra.
Duh oslobođen iz boce u ponekoj bajci čini dobra dela. Istina je ipak da ga zatočenost čini gladnim tuđe pa-tnje i neporecivo zlim. Deo oveštalog dogovora sa sopstvenim perom odnosi se na glupavu dosetku da ovakvog duha ljudskim lukavstvom možete vratiti natrag. Zato što je navodno ohol. I u mahovinu zaraslog oštroumlja. Ali čekaj, čekaj, mučnim vriskom opominju Bjesovi. Taj zelenkasti rasuti prah, tu mijazmu Hada, samo umilostiviti, duboko uroniti u kiselinu magije. Bjesovi otključavaju kapije zaboravljene, kaleidoskopske groze. Samo pod njihovim plaštom Čarls Dekster Vord će vam se sa strahom obratiti "Ono dođe, a vi ovde živi ste!"
Natčulna kob.

Zorica Kojić